152020Sep
Bori se, ili beži!

Bori se, ili beži!

Da li ste ikada bili u situaciji da ulažete teške i mučne napore i radite sve “prave stvari”, postavljate ciljeve, naporno se trudite kako biste ih ostvarili, trošite svoju energiju da biste “stigli tamo”, samo da biste u tome bili sprečeni, blokirani i zaustavljeni nečim što liči na misterioznu silu otpora? Da li Vam se ikada desilo da “propustite priliku” tako što je niste primetili na vreme, ili ste nekada bili nadomak neverovatnog trenutka uspeha, a zatim nesvesno rekli ili učinili “pogrešnu” stvar, napravili “glupu” grešku, koja Vas je odvela u pogrešnom smeru? Da li ste ikada čuli svoj unutrašnji glas, ali nekako niste uspeli da ga poslušate? Da li ste ikada bili zaustavljeni ili sprečeni u postizanju željenog cilja unutrašnjim osećajima neadekvatnosti, malodušnosti ili nedostatka energije?

Ako ste na bilo šta od navedenog odgovorili sa “da”, postali ste svesni svoje unutrašnje (podsvesne) samosabotaže. Ova unutrašnja energija sabotaže, na prvi pogled može stvoriti utisak da se bavimo negativnom silom koja je u nama, radi protiv nas, i može nam doneti mnogo frustracija. Može nas držati kao taoce u vrlo bolnim i neprijatnim momentima u životu.

A ipak, da bismo se oslobodili pritiska, da bismo se oslobodili energije koja nas zaustavlja i zadržava, moramo da upoznamo ovog sabotera koji živi u nama i koji “vodi” predstavu kada najmanje želimo da to čini. Moramo dobro upoznati naše podsvesno verovanje: moramo znati kada je ono stvoreno i u kom kontekstu. Zato što je svako snažno uverenje uvek stvoreno u jakom emotivnom trenutku. To znači da smo povezali jedno veoma snažno emocionalno stanje sa unutrašnjom interpretacijom i potom zasnovali uverenje o situaciji koja je povezana sa snažnom emocijom koju smo iskusili. Snažna emocija je gorivo, energija koja stoji iza ovog verovanja. Ta energija koja podstiče uverenje može poprimiti određeni oblik, kao lik iz senke koji postaje unutrašnji saboter.

Zamislimo na primer situaciju da devojčica stoji pred učenicima u razredu i treba da nešto odrecituje. Ona zaboravlja reči koje treba da izgovori i svi joj se smeju, uključujući i učiteljicu. Devojčica doživljava snažan osećaj stida i interno tumači ovaj događaj kao izraz sopstvene neadekvatnosti, misli da nije dovoljno dobra. Njena zaštitnički nastrojena podsvest tako zaključuje da je govor u javnosti vrlo opasan, bolan i da bi ga trebalo izbegavati po svaku cenu. Ako je ova devojčica kod kuće već imala iskustvo roditeljskog omalovažavanja i grdnje, ako je time već odvojena od urođenog osećaja adekvatnosti, (pogrešno) verujući da nije dovoljno dobra, njena emocionalna reakcija bola i stida na ovaj će se način povezati sa njenim “neuspešnim” nastupom.

Posle toga, ova devojčica stvara uverenje: “Nisam dovoljno dobra, ne mogu da govorim pred razredom, a velike grupe su “opasne” jer će me ismevati.” To verovanje se učvršćuje na podsvesnom terenu, ali vremenom devojčica svesno potiskuje sve. Međutim, svaki put kad bi stala pred grupu ljudi postala bi anksiozna, doživela strah ili blokadu. Njeno podsvesno povezuje javni govor sa opasnošću (sram, bol).

Podsvest ne opaža razliku između moguće opasnosti i stvarne opasnosti. Ulazimo u stresni režim, reakciju na borbu ili bekstvo, kao kad bi u šumi sreli medveda a ovaj mehanizam nam poslužio da pobegnemo ili da se suprotstavimo zveri. Ali, dok stojimo ispred grupe ljudi, imajući iza sebe naše negativno prethodno iskustvo, naša podsvest će to shvatiti kao opasnost jednake težine kao što bi to bio susret sa medvedom. Ponovo, naša podsvest reaguje aktiviranjem reakcije “bori se, ili beži”. Problem je što ne možete bežati od grupe ljudi, niti se boriti protiv njih, tako da se ta energija potiskuje i vremenom može otupeti naša čula, razvijajući u nama nelagodu zbog blokade uma i anksioznosti i neprijatnosti koju osećamo.

Vremenom je ova mlada žena razvila strah od javnog nastupa i u svojoj 30-toj godini života došla je kod mene u kancelariju u strahu zbog predstojeće značajne prezentacije svog rada koju je morala da održi na konferenciji za koju su najavljene stotine učesnika. “Mozak mi je prazan, broj otkucaja srca raste i ostajem bez glasa”, objašnjava ona svoju (podsvesnu) reakciju koja se javlja automatski onog trenutka kada stane pred veliku grupu ljudi. I pored toga, ona želi da održi prezentaciju, jer je ona izrazito važna za njen rad i njeno napredovanje u karijeri.

Unutrašnji saboter je onaj deo nas koji najčešće ima sistem verovanja koji je u sukobu sa onim “novim” ciljem koji pokušavamo da postignemo. U ženinom slučaju, novi cilj je želja da se istakne i održi odličan govor, dok unutrašnji saboter “zbog prošlosti zna” da je to “opasno za nju” i želi da je drži podalje od toga.

Možda mislite da nije logično da nas prošlost drži zarobljenima u sadašnjosti, ali ipak, upravo se to najčešće događa. Podsvest je automatski um sa sopstvenom logikom koji teži da generalizuje stvari. Dovoljno je postojanje jednog događaja u iskustvu koji je izazvao negativan šok, da bi se prepoznale njegove naznake u budućem događaju i povezale sa opasnošću. Nadalje, podsvest ne poznaje “pojam vremena”. Ono što se tada dogodilo, u telu je zapisano kao mudrost iskustva i još uvek stoji u sadašnjosti.

Ova spoznaja prošlosti koja se pohranjuje u našem emocionalnom podsvesnom terenu daleko je ozbiljnija i mnogo dublja od manjih “devijacija” u ponašanju, kao što je strah od javnog govora.


(iz knjige Ko Stvara Moju Realnost, 2019, Asya Širovnik Moškon, str. 87-90)